О националној ситуацији

Рајица Марковић: ОПСТАНАК ИЛИ НЕСТАНАК

28.10. 2011 Српски културни клуб

• 22Share
• 
  

• Share22
• 
  
• 
  

Национална ситуација у којој се налазимо доспела је у ћорсокак из кога нам нема лаког излаза. Док нам отимају државну територију, сузавцем и мецима растерују косметске Србе са својих прагова, они који на политичкој позорници глуматају државнике баве се пречим пословима прикључивању ЕУнији. Прогнозе о неминовном краху евра и саме Ервопске Уније као да до ових политичких нојева и не допиру. Нормално кад су од политичког живота једино научили да обилазе амбасаде у походу по своје мишљење. На пролеће нас чекају најављени избори на којима ћемо изабрати ”своје народне” представнике. Ово је тај ћорсокак из кога треба неповређен изаћи прескачући поломљене тарабе и казаматске зидове.
Пред србски народ се поставља питање свих питања, како успоставити власт која ће истински бити на корист народа. Како премостити јаз ископан ненародним властима између властодржаца и народа, и власт и народ поново саставити у једну искрену,нераскидиву целину. Шта нам ваља чинити да у политички живот Србије повратимо изгубљени смисао а тиме и у свакодневни живот свих нас Срба. Очигледно је да је у Србији Устав мртво слово на папиру које никога од политичара не обавезује. Очигледно је да закон у Србији има миљенике које мази и немилоснике које гази. Имунитетлије србске, нити се Бога боје, нити се људи стиде, заштићени, опијени влашћу. Како ограничити ову игру без граница ником одговорних политичара. Како им стати на крај ако су тачно проценили и паметне и глупе и јефтине и скупе и нешто купили а нешто заплашили. Сва та булумента која се бави расипањем наших добара од државних, преко приватних, до самих наших живота, није ништа друго до један безначајан скуп плахих и лакомих. Њихова снага лажно се манифестује у њиховом броју док су по реалној вредности бескорисна маса медиокритета. Неслободни у политичком одлучивању, безидејни по питању националног интереса, ови паразити на грбачи србског народа задовољавају се пролазним земаљским преслачцима и згртањем непотребних пара.
Ово је данас јасно многим Србима, али, нажалост, многи уместо да траже излаз из овог тунела, гледају како да у њему себично производе шампињоне. Догорева до ноката, нико више нема право да ћути, свако је дужан да се укључи у изналажењу пута за излазак из бесмисла који нас је узаптио. Пред нама су два пута, опстанка или нестанка, утапања у глобализму, потпуни губитак идентитета и животарење сведено на зујање обезглављене мушице и онај други пут свој на своме, чисте савести пред прецима и потомцима. Ово би била дијагноза оболелог србског друштва коју могу жмурећи да одреде многи ”лекари” али треба изнаћи ицељујући лек.
Претворисмо се у дрво које не даје добар род, примаче нам се секира до корена, или ћемо се вратити добром корену који нас носи, или ћемо бити одсечени. Нашем друштву неопходно је потребна унутарња промена духа. Ова промена могућа је искреним повратком вери у Бога и изгубљеном међубратском поверењу.
Срби на Косову вапију за помоћи политичком руковоству Србије, оно затискује уши, прича своје напамет набубане приче о путу без алтернативе. Пред нама је питање, како прочачкати уши онима који их затискују, које смо бирали да нас заступају пред светом.
У раван богова издигнути избором на функцију, узурпираше поверене мандате претворивши их у додворавање светским владарима и гажење сопствених бирача у замену за несметано лично богаћење.
Обмањују нас без креативности, светским владарима подређене личне иницијативе и одговорности, изгубише осећај за интересе бирача и националне интересе. Како, њих, самомњењем заробљене, суочити са чињеницом да свет не постоји ради њиховог себичног добра и да они нису једино добро света. Како у оваквима пробудити савест и у њихове душе удахнути дух живота. Како са мртве тачке покренути заустављени ток живота, тачке на којој га ови пронађени у друштвено корисној лажи у непомаку задржавају.

Како друштвено корисну лаж заменити друштвено и национално корисном истином и уместо људских мана у пословима друштва и државе ангажовати људске врлине. Како победити злодухе времена пуштене из светских сатанских лабораторија да руше Божији лик у човеку. Можда је бесмислено покушавати мењати оне на власти помрачене лакомством, њихове савести су жигосане и они свесно греше, зато се треба окренути народу који греши по слабости воље и незнању. Увек кад је човек и народ одбацивао универзални закон у коме су заувек дати одговори на сва питања живота, западао је у ћорсокак временом постваљених, нерешивих питања. Из оваквих ступица није се увек излазило мирним путем, историја нас учи да су се промене владајућих почесто дешавале на пречац одсецањем трулих грана под туторством туђинских интереса.
Свет је данас много сигурније место за владајуће слојеве друштва, светски елитистички клан чврсто држи све конце у својим рукама, марионете су засад безбедне. Запитајмо се за које време ће то тако остати. Кад једна репертоарска представа изгуби снагу да привуче и одржи будну пажњу публике неопходна је промена а то се управо догађа са светском представом.
Пољуљани стожер европског уједињења евро незаустављиво се руши у прашину. Ускоро ће цела Европа бити принуђена да се упути повратним путем до себе и до сопствених националних вредности изгубљених у процесу уједињења Европе. Наша владајућа гарнитура ће тада остати без спољних савезника са наопаком политиком, и многим злоупотребама произведеним унутрашњим непријатељем, сопственим народом који је немилосрдно злостављала зарад интереса спољних савезника. Ово је неминован и незаобилазан расплет трагедије која потапа цео европски континент. Сви ће бити заузети водом у свом броду тако да неће имати времена да се баве туђим пацовима.
Свака сила за време бива, силни се заборавили и запливали у народној крви, без намере да изађу. Да су читали јеванђељску причу о сналажљивом управитељу не би се овако огрешили о свој народ. Уљуљкала их власт, занеше се у том лажном рају па се овековечише у свом обманутом уму, заборавише да су и они смртни у времену.

Ми који смо народ, не располажемо силом закона, ни рестриктивним апаратом. Народ има само једног пријатеља Бога, и осим себе ништа не може да промени ма колико нам причали о променама. Зато почнимо да мењамо себе, тако што нећемо пристати да на изборима бирамо и мењамо њих који се повијају онако како ветар дува а увек остају исти, непроменљива, неодговорна, власт која ради против нас, свог народа. Ова уставорушитељска владајућа клика нема праву опозицију и право је време да је добије у лику свог народа о чији се глас оглушује и гура га под тепих. Потребно је ставити тачку на овај вишепартијски једнопартизам који једнодушно ради на штету народа и државе. То се може постићи бојкотом предстојећих избора и непрестаном грађанском непослушношћу према узурпаторима власти. Наша власт није наша, наше институције нису наше, све је против нас. Све је у овој земљи девалвирано, урушено и обезвређено.
Потребно је много труда, одрицања и добре воље да се из србске реке живота макне вишедеценијски нанос успостављен преко два лажна сведока и да заустављени живот изнова потече. Заувек треба оставити за нама време у коме су се стицале привилегије и постајало паметним на основу изјаве два лажна сведока. Пред нама је време делања, у времену које нас престиже човеку једино дело мора постати препорука за прве редове друштва а не припадност политичкој партији. Србију распињу партијско породична стабла која за себе узурпираше ексклузивно право на прве редове живота. Сви ови, оно Богом дано право да свако има својих пет минута, искористише по више пута, док га народној већини ускратише. Тражише се међу неуспешним глумцима и певачима док се не пронађоше у ”успешним” новинарима.
Много тога у својим животима примили смо у наслеђе, ми смо збир енергија својих предака која вапи да се оствари. Много је неизмирених дугова између наших потенцијала и наших живота. Наша хтења, ако смо искрени према себи, не смеју превазилазити наше потенцијале. Али на жалост једних и на радост других, време искрености остало је далеко за нама. Могућности се пред једнима отварају, пред другима затварају неким невидљивим силама. Једни се кроз живот возикају, само за њих прокрченим, углачаним путевима, док се други веру и провлаче стрмим козијим стазама са многим препонама. Ово је опште место дуга и недуга који притиска крв кроз генерације. Како објаснити амбициознима да не могу узети оно што им није дато, кад они мисле да им мора бити дато све оно што пожеле. Једноставно, не дајмо им више своје животе на располагање. Бојкотујмо изборе због њихове обесмишљености. Уместо изласка на изборе захтевајмо формирање Владе Националног Спаса која би се позабавила горућим питањем, Србским Националним Опстанком.

Скретање са СветоСавског пута

Рајица Марковић: ДРЖАВА ИЛИ ПАРТИЈА

16.10. 2011 Српски културни клуб

• 77Share
• 
  

• Share77
• 
  
• 
  

Свакодневно по интернету читам текстове људи лаика, какав сам и сам, где се баве питањима Државе и државности. Постасмо мали државници и државотворци у наивној жељи да помогнемо себи и свом Србском роду. Толико смо наивни да не видимо да се наша Држава пред нашим очима претворила у Партију. И док ми пишемо о Државним губицима, Партија се опија Партијским добицима. Државу је створио народ за чувара општег добра и приватне својине сваког држављанина појединца. Човек је старији од Државе а не држава од човека. Држава је на нашим просторима уступила место Партији, Бог протеран шумским лажним Богом.
Све наше Партијом пројектоване путеве трасира Партијска полиција, невидљива, састављена од свих друштвених структура. Тајни полицајци Партијске полиције паралелно егзистирају у јавном животу на другим додељеним друштвеним улогама. Има их међу свим занимањима, од Епископа и Академика, до шибицара. Преко ових оданих службеника Партија има увид и врши апсолутну контролу свих структура друштва.
Док се узалудно бавимо питањима државности и суверенитета, дискутујемо о државним интересима око нас се руше национални интереси а остварују партијски. Док народ губи, док га пљачкају, остављају без запослења и средстава за живот, једино Партија добија. Док Косово дају Шиптарима, Држава и народ губе а партија добија. Што Држави и народу горе то Партији боље. Партија је обезбедила себе омасовивши се кроз више различитих, по суштини истих сестринских партија тако да уз примену закона о изборима може бесмртно да влада ако од свег народа на изборе изађе само шире Партијашко чланство. Ми који нисмо Партија, Партији више нисмо ни потребни зато може да нас расипа као плеву.
Транзиционе реформе су друго име за рушење једне виртуелне реалности и успостављање друге. Наше друштвено корисне лажи, од братства јединства до братоубиства, само су чинови и кулисе једне неискрене политичке представе која траје до последњег динара, марке, евра. Закулиса остаје тајна и за публику и за многе глумце. Глума је постала саставни део живота нашег народа. Естрада освојила многа срца, постали смо спортска нација доконих пивопија јелена и вајферта. Неко би се упитао, како је то могуће у време кад нам отимају државну територију и суверенитет. Све је могуће у свету побрканих лончића, кад звезде и шодер промене места а државу преотме Партија. Божија заповест не лажи, више не важи а правимо се да важи, ово се односи на оне који друштвени живот терају или воде а зову се владајућа Партија. Међу простим пуком још увек може да се нађе истина ако се добро устражи. На жалост више је заинтересованих трагача за коришћу, него за истином, који заврше у мрежама Партије. Тако нам ова наша непрекидна представа дотрајава од користи до користи.

Кроз друштвене поремећаје стижемо у реформе које су промена друштвених вредносних норми и стварање нове реалности за потребе новог, долазећег тренутка под руководством Партије. Границе нормале из године у годину постају све шире, тако многе некадашње општекужне друштвене поремећености данас постају нормала. Некад је у нашем народу постојала пословица која каже, човек се везује за реч а во за рогове. На срећу или несрећу вола, он још није доживео прогрес и још се везује за рогове док је човек Партијско друштвеним прогресом ослобођен испуњења задате речи. Во је дакле и даље остао во а човек се прогресом трансформисао у лажова. Релативна лаж која је тачка компромиса друштвеног живота, због захтева за све већим лагањем, из црне тачке прераста у црну рупу која гута људске душе и предаје их оцу лажи на вечни третман. За понеке који реформско кречење црног у бело немају слуха да прихвате као промену реалности, друштвени поремећаји се, заменом теза, зачас претворе у душевне поремећаје. Развезавши се свезе речи, Партијски кадрови лако се развезују и свеза савести, тако већина прописује норму и нормалу. Изван прописане норме зврји празнина непостојања. Само онај који је чврсто утемељен на стени која је Христос Господ може одолети навали бујица поремећаја друштвених вредности и не доживети пад у душевни поремећај, напротив уздиже се у више сфере духа.
Све реформе су систематско разграђивање грађевине сазидане на угаоном камену Господа Исуса Христа и успостављање Партије. Камен од угла који одбацише некадашњи зидари друштва, Партија књижевника и фарисеја, вечита је сметња настављачима владарске зидарије света.
Једна од заповести Божијих каже не кради, и стварно неки људи престаше да краду, не због своје побожности него због припадности Партији. Неколицина њих, којима крађа није грех него средство за испуњење себичних циљева, то, некад кривично дело за своје потребе прекрстише у способност. Способни не подлежу законском гоњењу док се лопови и даље кривично гоне. Неколицина способних, на нашу несрећу, припадала је оној групи људи друштвених зидара која се зове Партија и одлучује о нама који само спроводимо њене одлуке. Од тад Партија издаје својим верним члановима сертификате о способности и издиже их изнад мача закона.
Стицање друштвеног идентитета и сертификата о способности, повлачи са собом губитак личног идентитета и свакодневна је појава у овом нашем Партијашком друштву. Битност налазимо у себи или у друштву, како ко. Ни битност коју нађемо у себи, ни она коју добијемо од друштва не припада нама него дародавцу. Ако битност пронађемо у себи онда је њу ту оставио велики познавалац тајних одаја људске душе и срца Бог Отац. И заиста Он је у свако људско срце сакрио од своје битности и казао тражите и наћи ћете. Ако битност пронађемо изван нас у друштву, дародавац наше битности је Партија која управља свим друштвеним токовима. Свако од нас слободном вољом бира свој алтер-его Бога или Партију.
Наша етничка мајка Србија простором и временом омеђена и смањена у оквире Партије без дефинисаних Државних граница, нуди нам своју љубав и битност као и Отац Небески своју. Мајка, док је била верна Оцу, била је чедна и неподељена према свој деци, једнака према свима у љубави, и једнакост у љубави добијала од Оца Небеског. Чедност је врлина вере као и све остале врлине и састоји се од низа других врлина. Чедна мајка чедна јој и деца. У случају кад мајка испољи неверност према Оцу изгуби се чедност а на њено се место зацари разврат. Уместо чедне мајке о деци се брине мајка Партија која је изневерила вечног мужа. Деца се поделе између Оца и мајке, једни више воле Оца други мајку, како деца тако и мајка. Једни остају синови, други постају пасторци а неке одбаци као странце.

У свету ограничених добара човек је човеку конкуренција. Тако каже увек ангажована Партијска наука, тако каже и капитал који премешта и горе и аксиоме у служби Партије. Мрзост опустошења пустоши људске душе. Србија се растаче у тишини, многи гласноговорници ћуте. Неупућени се питају шта је са Академијом Наука и Уметности шта је са Удружењем Књижевника Србије, питају се гласно а ови к’о и сви мудраци овога света мудро ћуте. Шта је Академија и У.К.С. ако не два тела једне владајуће Партије. У Ове институције од националног значаја не улази се значајем дела него молбом за пријем, к’о у сваку политичку Партију. Преко удружења остварују се Уставна права, а у њих се мора учланити као у сваку партију. Ко се не учлани губи сва Уставна права мада у Уставу пише другачије.
Све институције и сва радна и извршна тела у Србији постоје, да би пред збланутим народом обезбеђивали алиби Партији која растаче Србију и Србадију за рачун интернационалне Партије. Сви звучни савети мудраца, само су сабрања лукавих пајаца који су уновчили свој страх од слободе и ропски служе Партији.
Фалсификовање стварности спроводи се под окриљем Партије, окретањем главе од истине и пристајањем за лажи које најамници Партријашке лажи сервирају уместо истине. Срозани са достојанства слободних синова Божијих на свезано робље у Партијском власништву, многи примише жиг на своју савест. Партија владајућих раздељена у неколико наводно разних партија у ствари је једна и иста, Партија оних који неће да служе него да владају, да живе од туђег а не од свог рада. Истински рад је потиснут институционализованим нерадом за који се многе жигосане савести јагме и додворавају Партијашима на власти. Наша Држава одавно није производна него финансирана Партијашким банкама М.М.Ф. зато се у њој не плаћа рад него нерад и ропска послушност Партији. Зато смо поробљени банкарским каматама које ће нам отети и државну својину и приватно власништво. За то време људи се забављају. Спортске, уметничке, културне, естрадне и друге секције под Партијском управом изазивају хистерију код оних Партијом распетих..
Жене Језавеље постадоше пророчице материјалистичке вере Партијашког матријархата. Материја односи победу над Хетеријом.
Али није све тако црно све је ово добри Бог допустио. Нужда закон мења како рекоше прави препартијски Срби и ево долази време нужне одбране пошто се закон Партије у чије смо руке предали своју одбрану претворио у нашег тиранина. Трпим док ми трпило не пукне а онда по тиранину свим силама.

Тајна безакоња која се бори против Бога све више господари нашим животима

Рајица Марковић :РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ЛАИКА О ОСМОЈ ТАЈНИ

22.10. 2011 Српски културни клуб

• 29Share
• 
  

• Share29
• 
  
• 
  

По свом славном Васкрсењу Господ Исус Христос се јавља својим ученицима, надахњује их и шаље у свет да шире Јеванђељску истину свим народима света. Хришћанство је са истока отишло на све четири стране света, његово кретање на запад може се пратити кроз пут Апостола Павла у Рим. Хришћанство је своје унутарње односе успоставило кроз Седам Светих Тајни, али још у време Апостола, Свети Апостол Павле најављује и осму тајну-Тајну Безакоња.
У стопу пративши Хришћанство, за њим сејући јереси и осма тајна се проширила свим континентима света. Преварен осмом тајном, папа ствара раскол у Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви и дели је на источну и западну. Папизам се даљим расколом разделио у протестантизам, протестантизам у разне секте, да би све то данас звецкањем сребрњака почело да се сабира под осмотајински светски кров Вавилона Великог. Ово је била болест запада све док исток и сам није почео да се прелашћује осмом тајном. Световни живот неприметно је наметао захтеве за реформисањем црквеног живота а у Цркву се мало, по мало увлачио светски дух… Црква мајка и слушкиња народа све више се претварала у слушкињу владајуће олигархије а све мање народа који сачињава њено тело.

Шта крије у себи та осма тајна која се бори против Бога и света Божијег. Свет који је Сина Божијег осудио на смрт и распео, још од Адамовог пада животари на овој земљи безакоњем у сталном рату за земаљском влашћу. Због тога је Син Божији дошао на земљу да би човека ослободио робовања греху, ђаволу и смрти, да му обрати мисли од пролазног земаљског блага на непролазно вечно блаженство. Господ Исус Христос Син Божији руши сатанино царство греха и смрти и успоставља своје Царство Небеско и на земљи Свету Цркву Божију.
Господ Исус Христос говори Ја сам Пут, Истина и Живот, осма тајна је беспуће, лаж и смрт. Лицемерје живота који се делатно изврће у супротност од реченог. Свесна лаж која прича о Сину Божијем умилним речима док га у исто време распиње безбожним делима. Осма тајна је царство смрти у коме господару смрти робује робље смрти. Нико не може да служи двојици господара, свако себи самом бира господара живота или смрти. Господар смрти своје беспуће скрива широким булеваром смрти по коме светска већина хрли. На овом широком и светлошћу окупаном булевару не могу се очи нагледати и уста накусати светских уживања. Ово је пут светске славе и почасти , светских величина и гордости, пут исплаћених временом.
Човек је умно духовно биће које осећа и осећања претвара у мисли и дела као што некад неко рече, ”мислим дакле постојим”. Човек мисли и осећа од Бога и кроз Бога, прекидање емотивног тока затвара човека у небиће и непостојање. Човек се без емотивног и мисаоног дела своди на створа уподобљеног стоци која се коље, како каже псалам. Против овог животног и животоносног тока бори се осма тајна.
Светска институција силе, која Бога не моли, успела је да преваром одвоји човека од његовог ја. На тај начин га је обезглавила и подвластила себи. Кад говорим човек не мислим на човека по Богу него на онај већински зли спој покварених владара и обманутих бирача. Већина није целина али све одлуке у име свих нас покривене су наводном већинском вољом. Тај чин бирања другог да доноси одлуке у моје име одговара ономе који се одрекао свога имена и Божије воље. Живот се мучењем већине претворио у уживање мањине, ја не идем путем ни мањине ни већине јер припадам целини у Богу. Гоњен зато што нисам заинтересован да пређем у табор гонитеља трпљењем спасавам душу. Остало ми разграбише и поделише међу собом, нека их нека бацају коцку међу собом ко ће више да зграби.
Ја сам у свом животу одговорно лице пред Богом за све своје одлуке и дела и ту одговорност немам право да препуштам другом. Одговоран, за себе и за све што сам од Бога дародавца свих добрих и светих дарова добио. Да бих одговорности пред Богом могао да одговорим благоразумно,потребно је да сам упућен у живот у Христовом духу. Живот у Христовом Духу Истине, Вере и Љубави од првог дана живота мора да буде посејан у дечије срце, да током живота расте и доноси род достојан Хришћанина. Због безакоња многих охладнеће љубав многих. Да се вратим безакоњу тој хладњачи љубави.
Љубав је највиши ступањ вере на који се стиже кроз велике муке, трпљења и страдања. Љубав је добра, љубав не завиди, љубав се не надима, не хвали се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не урачунава зло, она све сноси, све трпи, све верује, свему се нада и све воли, чак и непријатеље.

Човек и жена без љубави и цвет без мириса, производи су светске стаклене баште. Претворен у стаклену башту свет све више и више производи цветове без мириса. Цветови без мириса покрећу се светом без укуса промашујући праве и погађајући вешто промењене мете. Бракови, камени темељци породица у времену постали су прве куће трговачке. Из бракова без љубави рађају се деца гнева и мрзости. Мало љубави мало и материнске бриге, хладна срца супружника не могу дати добар род. Хладно срце мајчино, материнску брижност олако преобрати у бриго моја пређи на другога. Институције управљача наших живота, настављају свој део посла у хладњачи љубави. Брижно преузимају родитељске бриге на себе. Уместо да дете расте поред родитеља, упија у себе топле зраке њихове љубави, њега чувају неке тете којима ионако мала плата касни више од месец дана. Уместо да је само, или са браћом и сестрама поред своје мајке, љубимче ако је најмлађе, вољено и пажено и од браће и сестара, оно дели тету васпитачицу са још двадесеторо другарица и другара. При свом првом додиру са светом, дете осети хладноћу те институционалне хладњаче љубави. То је почетак будућих гневних садиста који хладна срца извршавају наређења по слову закона, који у поређењу са законом Божијим лако скрене у безакоње. Топло и љубеће људско срце умно духовног човека у коме је жива савест, не може да буде слепи извршитељ налога.

Ово је само један делић осме Тајне Безакоња која зауставља и убрзава време у времену и стешњује простор простору. Свему има време и начин каже проповедник, а мудар беше проповедник, данас нема времена до трчања и начина до робовања. Ил сам ранио ил каснио углавном никад не стиг’о на време, може да буде химна савременог човека, зато и Бог одговара снегом и врућином кад му време није. Нико на свом месту у свету побрканих лончића, најгоре свиње под кровом стаклене баште једу најлепше диње без сласти и укуса.
Осма Тајна Безакоња свим силама света, овог земног и оног подземног, покушава да заустави животни ток, одвоји човека од Бога и преда га вечној смрти усађујући у њега током целог живота пелцер безбожја. Свуда око нас осећамо задах жабокречине и труљења заустављеног живота. Многи се нађоше тамо где их ђаво посади а само најређи где их Бог посеја.
Господ нам је донео ослобођење од света, Своју силу за победу над светом, дао нам Свој Дух Свети да на земљи слободно вршимо Његову Свету вољу а ми данас на сваком кораку чујемо морам имам децу. Плаћеници међународне издаје Бога и народа, заклањају се децом уместо да признају да су плахи и лакоми и да се покају пред Богом и народом. Шта ће причати кад их пројектовани, лажни светски банкрот остави као многе друге искоришћене и одбачене плаћенике без хлеба. Језгро оних који су са нечастивим на ти се смањује док се број њихових жртава увећава.
Ако погледамо шта се то у наше дане ваља са трулог запада у правцу истока, видећемо да Америка која се опијала крвљу свих народа, осећа у својој утроби кување народног незадовољства као порођајне болове из којих би да је спонтано могла да се роди истина али уз помоћ многих бабица родиће се још већа лаж антихрист.
Сви облици друштвених устројстава су опробани изјаловљени и одбачени. Пред нама је последње велико рушење и подизање последњег тоталитарног царства тираније антихриста. Овом царству робова, бесмисла и неукуса потребан је алиби по питању вере која осмим васељенским сабором треба затворити осму тајну. Овде је крај немогуће мисије за све вукове у јагњећој кожи, над њима се заклапају зинула уста адова а Црква Христова неповређена дочекује са неба Победиоца . ”Изађи народе мој из Вавилона Великог”, пронађи Христа у срцу и у срцу свога ближњег и Он ће вас водити до Свепобедне Цркве и победе.

СветоСавски Пут Изнад истока и запада

Учитавање...

четвртак, 06. октобар 2011.

ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

РАЈИЦА МАРКОВИЋ: ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

08.10. 2011 Српски културни клуб

• 34Share
• 
  

• Share34
• 
  
• 
  

Свака птица своме, јату свака овчица своме стаду, неко за Пастиром а неко за најамницима, тако било, тако јесте и тако ће бити док је Бога и човека. Крчка се и превире на овим нашим богомданим просторима, хладе се старе идеје, крчкају се нове, деле нас пословично већ добро раздељене Србе, како то неки воле да кажу, на две Србије. Две Србије, по њиховој подели, нису подељене онако како би та подела одсликавала реално стање ствари него, онако, како ветар дува. Поделили су је по тренутно важећим светским аршинима, не по вечитим Божијим. Да су је поделили Божијим аршином, ни по бабу ни по стричевима, Србија би била подељена на рај проклетих и пакао благословених, зато су је другом мером премерили и поделили. Две Србије подељене њиховим аршинима могу се назвати Србија ЛГБ и Србија КГБ, два пута кроз две ”крајности” за две Србије између којих ничега нема. А има, између та два широка пута води све ужи средњи Пут кроз векове доказан по којему ступа Србија СРБ своја и Божија и ничија више.
Она им изгледа небитна, дође им као некаква колатерална штета, пшеница која се између ова два светска воденична камена меље у брашно. Богу Слава и Хвала који увек даје да постоји и Србија СРБ којој Свети Сава постави темеље изнад Истока и Запада на Христу Господу. Једна и једина Србија вечна и непролазна, за разлику од ове две неким закулисним светским ветровима и истока и запада пројектоване и увезене да руше Њу вечну Србију Светог Симеона и Саве.
Велики пројекти светских пројектаната раде на пројекту којим штафетна палица светске силе, привидно, треба да пређе из деснице у левицу. Како је западна идеја оца лажи истрошена кроз своја слаба места и људским материјалом који је био њен носилац, убацује се нова, источна идеја са новим носиоцима, да је троше док се узајамно не потроше, они њу и она њих.
Уједињење народа које прети са запада обелодањује се, што би ”они” рекли ”транспарентно” као масна лаж моћника и велика пљачка и поробљавање народа, зато пребацује тежиште игре на исток одакле треба да нам дође нови ”спаситељ” на ату евроазије. Пред нас се поставља дилема ”коме ли се приволети царству” западном или источном.

Запад ће и даље покретати ветрови са седам ватиканских брежуљака док ће овом нашом источном зоном управљати сверелигијски верски центар из главног града Казахстана Астане. У изградњи овог сверелигијског центра учествовали су сви они чијим се приграбљеним капиталом овај свет покреће а у њему ће се наћи они који су своју веру пророцима објављену Господом Исусом Христом, чудима посведочену и крвљу запечаћену, апостолима и мученицима потврђену, продали за светска уживања и пролазну моћ. Са њима ће бити и све друге вере које од своје Свете књиге и свог народа одступише у нову религију екуменизма и глобализма. Уместо једног Бога свим народима раздељеног кроз разне пророке и Свете књиге, зацариће се једна светска сила од два пола и једно потрошачко друштво. Уместо једне Синовске Апсолутне спасавајуће Истине, успоставиће се једна приземљена и свим људским слабостима прилагођена, неспасавајућа религија за све људе света. Неверан у малом неверан и у великом. Ко није остао веран својој народној вери утопиће се у великој интернационалној религијској мешавини верског екуменизма. Носиоци ових двеју, наводно супротстављених идеја, регрутују се из левих и десних политичких странака, добро су плаћени као и сви најамници. Ова трећа која је и прва и једина, истинита и народна, пшеница између ова два камена светске воденице истрајава гоњена, служи Богу и роду под Крстом и срамотом, од обе увозне злостављана, исмевана и под тепих гурана. Њено Царство није од овога света, није у речи него у Божијој сили, Њен Цар силази са неба али не из авиона, Њен закон не лежи у топузу него у љубави Божијој. Ова мученичка и исповедничка трећа и прва и једина Србија, очигледно би требало да буде проглашена колетералном штетом нове светске утопије, али Њен угаони камен, Свемоћни Господ Исус Христос неће је дати у штету. Хришћанство је у свету ондашњих фарисеја почело као секта, од садашњих фарисеја биће проглашено сектом и гоњено, али ће у вери дочекати други Христов долазак. Да ли ћу наћи веру кад будем дошао на свет запитао се Господ. Господ је мало апостола оставио мало ће их и затећи. Хришћанство је обишло свет уздуж и попреко и остало вера малог стада и уског Пута, крстоносаца, док велико стадо иде широким путем владара овога света. Од фарисеја протеран при првом доласку, фарисеје ће затећи и при другом доласку и мало стадо верних.